Ne znam koji je ovo po redu tekst o modernom šaranskom ribolovu, kako ga iz zajebancije zovem, ali znam da me u zadnje vrijeme malo toga pali kao on. Šaranaši to rade već neko vrijeme i zove se stalking. Ova moja špreha je jako slična, ali i dosta različita. Jer dok gospoda šaranaši koriste ozbiljne štapove od 2,70-3 metra i par libri, meni je u ruci štapić duljine 2,10-2,40 m težine bacanja 10 do 30/40 grama u većini slučajeva.
Naime, zadnjih godina dosta vremena provodim na vodi koja je na dosta mjesta poprilično plitka, ono, ispod pupka, što mi je do jaja. Isto tako, poprilično je bistra pa se vidi svašta. Kad kažem svašta i mislim svašta. Crvenperke, babuške, klenovi, podusti i šarani ili plivaju nekom svojom rutom, ili ruju po finom mulju u potrazi za zalogajčićem.
Otkad sam vidio par vretenaca koji formom više podsjećaju na mrene, negoli šarane koji se u zadnjih par godina, otkako je moderni šaranski ribolov postao popularan, pojavljuju na fotkama i kojima neću dodjeljivati opisne pridjeve da se nitko ne uvrijedi, želja mi je bila uloviti jednoga na spin pribor. Možda i zato da se ne zaboravi kako pravi divlji šaran vretenac izgleda.
Između tog prvog susreta sa vodenim lisicama, kako su ih nekad zvali, a ovi to definitivno jesu, prošlo je par godina, a u međuvremenu smo ih lovili najviše po Stojnici i Garbu, a nešto manje po gorespomenutoj vodi koja mi je do jaja.
Hranio sam ih kruhom i gledao kako jedu, bez da bih zabacio. Hranio sam peletama i lovio dok me ruke nisu boljele od drilanja. Hranio sam divlje, nikad piknute ribe, hranio sam one navikle na hranu. I sve do jedne će u plićaku pocuclati kruh, često i drito s površine, ili posaugati kukuruz, ili pelete s dna. Na Garbu sam birao ribu koju želim. Tako me drilom počastilo i par koija.
Pod zadnje, lovim te divlje ribe, nenavikle na tonu hrane bez da ih hranim. Potrošio sam 3 godine promatrajući i učeći i mogu reći da se stalkanje isplatilo. Onaj filing kad gledam divljaka kako uzima to zrno umjetne kuruze, ili imitaciju ličinke, trenutak kad ga zategnem, kad ga udica probode, kad u istom trenutku skuži da nešto ne štima i kad krene u divlji bijeg, štap se popiga, kočnica na roli propjeva.. Nova dimenzija spina. Da, spina, jer ako je nimfarenje na kanalu spin, onda je i ovo.
Svaki put kad na 10-gramca, kojim inače lovim pastrve, špagicu 0,12 i predvez 0,22 4-5 puta uštopam i na kraju ukrotim divljaka u labirintu šaša, lopoča i trske narastem koji centimetar. Svaki put. Svaki put je to borba do krajnjih granica pribora, izvlačenje maksimuma i, bez lažne skromnosti, treba to znati. Nakon 20 godina nabijanja kojekakvih riba, skoro pa rutinski, ovo je neka nova dimenzija.
Stalkanje šarana nije ribolov gdje se čovjek ubije od ribe, često i šarani izađu kao pobjednici, ali šanse su im sve manje. Naučio sam odabrati protivnika, tako mi danas ne pada na pamet bacati ribi od 80-90 cm ako mi je četvorka sa fejk kuruzom navezana na 0,22 i lovim s 10-gramcem. Ako je u ruci neka 35-ica sa rolom s konkretnom kočnicom i špagom i 0,30 predvezom.. E, to je već druga priča.
No često je to stalkanje tek šetnja uz vodu i gledanje u istu. Ali dovoljno je da samo jedan primi i završi ispred kamere. Isto tako, dovoljan je jedan krivi pokret da sve ode kvragu. Ako se to dogodi, tu su pak 2 solucije. Ili se sačeka neko vrijeme da se majstor vrati, ili se traži nova žrtva.
Što se pribora tiče, manje primjerke završava Fobya koja je obično u kombinaciji sa Stradicom FL C3000 na kojem je 12-15 lb špagica i 0,20-0,25 mm predvez. Za one konkretnije biram neki od Ionizera. Ili, da budem precizniji, ukoliko u ruci imam Ionizera, makar bio 10-gramac, zabacit ću i konkretnijoj ribi. Kad u ruci imam 35-icu, bacam bez razmišljanja.
Zrno umjetne kuruze, koje nudim i crvenperkama je na šestici, kao i kojekakve kopije ličinki. Babka i Pupa ukrajinskog Perchika su se pokazale odličnima, ali ne lete poput fejk kuruze pa ih otežam sačmom na predvezu. Ribe navikle na kopanje po mulju se zaletavaju na njih na minimalni pomak jednom kad padnu na dno.
A upravo takvi su najzreliji. Često sam znao bacati tu fejk kuruzu ribama koje su plivale u pola vode i nadao se da će ga posaugati, kako to bass npr radi. U 3 godine to se dogodilo jednom. Oni koji su zabavljeni rovanjem po dnu, tj oni koji se aktivno hrane, su skoro pa ziceri. Treba ´samo´ pogoditi putanju kojom će se kretati i plasirati to zrno, ili ličinku na dno i sačekati.
Ponavljam, grizevi su na viđeno i onaj trenutak kad majstor posauga to zrno na udici, kad se ukopa, stane, na trenutak i svijet stane. Kontra u tvrdo i ajmo.. Divljaka od par kila, kao i mrenu, teško je, skoro pa i nemoguće uštopati u tom prvom bijegu bez obzira kakav štap i kako tvrdo stisnutu kočnicu na roli imali. Jednom kad ga se okrene već je lakše. Ako u tom prvom bijegu ne zapali u šaš, ili lopoč, dalje ide rutinski.
Ako imate vodu sa soildnom vidljivošću i istom takvom populacijom šarana koji nisu zanimljivi ekipi sa raketama, spodovima i rod podovima, probajte.. Shvatit ćete zašto su te ljuskavce nekad zvali vodenim lisicama. Za početak malo pojačajte pribor, a onda s vremenom probajte izvući maksimum iz (U)L pribora. Čak i ako to znači okupati se.
Goran Pišćak- NoName
