Dok se vozim cestom, tek tu i tamo se iz magle probiju svjetla auta što mi dolaze u susret i isto tako brzo magla ih opet proguta. I jezero je okupano u magli. Parkiram uz obalu, izlazim iz auta, već automatski slažem pribor. Poput zombija slažem štap, rolu na njega, provlačim špagu kroz vodilice, vežem sajlu, namještam kočnicu i na kopču stavljam spinnerbait. Toliko je već izujedan i izubijan da FT uzorak na krilcu postoji još tek u tragovima, boja s olova lagano otpada, a suknjica na njemu je tko zna već koja po redu. Dok je lopoč još u igri, on je apsolutni broj 1. U džepovima prsluka uz spinnerbaite još par žlica sa zaštitom od kačenja, nešto silikona na wormicama sa i bez otežanja na vratu udice i par voblera, više reda radi, da ih nervozno provučem gdje ih je provući moguće. Spreman sam, sam s ove strane jezera, na drugoj obali se kroz maglu tek nazire silueta ribolovca koji mirno sjedi uz svoje raube.
Dok hodam, otpalo lišće mi šuška pod nogama, a đonovi čizama propadaju u tanak sloj blata ispod. Da, jesen je definitivno tu, vrijeme kad se većina riba pojačano hrani da bi što lakše preživjela hladnu zimu. Stajem na prvu poziciju, s lijeve strane mi je jedan od par molića već nagriženih zubom vremena, a ispred polje lopoča kojeg je hladnija voda i manjak sunčeva svjetla već prorijedilo pa se taj pojas da lijepo pretražiti spinnerbaitom. Prvi zabac je čim više desno, vodim varalicu pojasom između lopoča i obale u 2 pedlja vode nadajući se kakvom štukiru koji se tu negdje parkirao. Idući zabačaji su lepezasti, van na vodu pa u i kroz lopoč u nadi da će neka štuka zamijeniti moju varku za kedera koji traži kakvu takvu sigurnost između stabljika lopoča u plićaku. Zadnji zabačaj je tik uz nosač molića, a onda se penjem na njega pazeći da stajem na koliko toliko zdrave daske, izbjegavajući one trule. S njega mogu voditi varalicu uz granicu lopoča i čiste vode i to mi uskoro donosi upis. Nepravedna borba je ubrzo okončana, a malo zatim se (ne)sretni štukir brzinom metka vraća u varljivu sigurnost lopoča. Sljedeći pojas lopoča donosi mi jedno praćenje malo bolje štuke, no bez udarca. Mijenjam varalicu, na kopču stavljam neotežanog silikonca kojeg animiram tek kratkim trzajima vrha štapa.
Prvi prolaz ostaje nezapažen, ali drugi ju ne ostavlja ravnodušnom. Fascinantno je kojom se brzinom, naizgled niotkuda stvorila iza varalice i sada ju fiksira pogledom dok joj prsne peraje nervozno titraju. Na lagano odizanje silikonca s dna u trenu reagira napadom, polako se okreće i odlazi s varkom u ustima. Spuštam štap, otklapam rolu i dajem joj par sekundi fore da ga bolje primi, a onda udaram kontru. Osjećam pumpanje na štapu, ali ono traje svega par sekundi. Otkačila se. Wormica ju nije dobro probila, ili ju nije nikako probila… Najveće uvijek odu.. Palim cigaretu da se malo smirim, vraćam spinnerbait pa češljam mjesto sa još par zabačaja i krećem dalje. Još par štukira nije moglo odoljeti odbljesku krilca i pulsevima silikonske suknjice, a onda se na istoku, iza preoranog polja počelo probijati Sunce.
Magla se digla i dopustila Suncu da se okupa u jezeru. Deda s druge strane vadi već treću štukicu jedva u mjeri i sprema u čuvaricu. Sudbina im je bila zapečaćena još onog trenutka kad su se polakomile za babuškom manjom od dlana okačenoj na trokuki…
Goran Pišćak NoName
